Срби у РУМУНИЈИ

Постојање заједница Словена у раном средњем веку на подручју данашње западне Румуније утврђено је на низу средњовековних записа, највише угарских. Крајем средњег века, надирањем Турака, уочено је померање Срба ка северу и насељавање северно од Дунава. У XV веку оснивају се први српски манастири: Кусић, Сенђурађ, чији су ктитори били махом из куће Бранковића. Османско царство владало је јужном Угарском од Мохачке битке 1522. г. до 1719. г. и Пожаревачког мира, када северно од Дунава, напуштају Банат. За време Турака учврстио се српски карактер већег дела Баната. Срби су живели у преко 100 малих насеља у околини Темишвара, а постојало је и око 20 српских манастира.

Доласком хабзбуршке власти на просторе Баната долази до насељавање несрпског становништва (Немци, Мађари, Румуни, Словаци) у прилично опустеле делове јужне Угарске, па већ у првој половини XVIII века удео Срба опада. Укидањем поморишке војне границе средином века велики део Срба се исељава из овог подручја, па стожер Српства на овим просторима остаје такозвана „Банатска црна гора“, коју је чинило неколико насеља источно од Темишвара. Већина ових насеља ће очувати српски карактер све до средине XX века. Мањи део Срба насељао је подручје источно од Темишвара, које због своје мање привлачности (побрђе) у пар малих насеља није изгубило српски карактер све до данас. Слично, овоме и подручје Банатске Клисуре, ближе Србији и у саставу Војне границе, није изгубило српски карактер до данас.

Управна јединица Српска Војводина и Тамишки Банат постојала је од 1849. г. до 1860. г. означила први пут макар у самом називу постојање простора настањеног Србима на подручју Хабзбуршке монархије. Седиште је било у Темишвару. Међутим, удео Срба (мање од трећине укупног становништва) и маргинални положај локалних власти на подручју целе Хабзбуршке монархије није омогућио тежње српске заједице у овој управној творевини, па њено укидање није означило ништа ново за Србе у Банату.

У раздобљу 1867-1918. г. дошло је до наглог привредног развоја Угарске, па и данашњег Баната. Развој Темишвара и пораст његовог становништва умањио је удео и значај српске заједнице у граду. И поред тога Срби су доживели напредак. Већина срских насеља је задржала српски карактер, али се у ободним деловима Баната и селима са мешовитим становништвом удео Срба смањивао.

Крајем 1918. г. српска војска ушла је у већи део Баната и Темишвар и потпомогла организовање српске народне власти. Међутим, каснијим мировним конференцијама новооснована Краљевина СХС није успела сачувати средишњи и источни део Баната са Темишваром и он је 1919. г. предат Румунији. Посебно тешка борба при преговорима била око положаја Банатске клисуре, настањене претежно Србима и са 3 српска манастира. Међутим, после разграничења са обе стране границе остало је приближно исти број Срба, односно Румуна – око 60 хиљада. Положај Срба у Краљевини Румунији у следеће две деценије био је добар – основане су српске новине, основане српске културне и образовне установе. Чак је и у раздобљу фашистичке диктартуре генерала Антонескуа током Другог светског рата положај Срба био подношљив.

Срби у Румунији су махом православне вероисповести, у оквиру Темишварске епархије. У већини места где су Срби присутни постоје српске православне цркве и српска православна гробља. Као што је и уобичајено највећи број верника је у седишту епархије, Темишвару, где постоје три српске цркве, од којих је највећа Саборна црква.

Треба нагласити да се на подручју данашње Румуније, у румунском делу Баната, налази и неколико манастира, који су припадали или и данас припадају Београдској патријаршији: Базјаш, Златица, Бездин, Св. Ђурађ, Кусић. Већина њих је у релативно добром стању.