Полуострво Атос, једно од три полуострва Халкидике, површине 389 км2, пружа се у Егејско море источном страном у дужину око 60 км и у правцу југоистока ширином између 7 и 16 км. За Халкидики везано је земљоузом ширине два километра и то на месту где је персијски цар Ксеркс у V веку пре нове ере прокопао канал за своју ратну флоту како би напао Атину слеђа. Данас је ту градић и летовалиште Неа Рода. Ниским пошумљеним венцем брда и планина доминира купасти масив планине Атос висок 2033 м, а природну границу према копну чини планина Мегали Вигла (Велика стража) висине 510 м.
Источно од Вигле више од 1000 година нема лаичких насеља, већ су то само мушки манастири, скитови и келије. Од копна Свету Гору дели зид симболичне висине. Нема путне везе а у монашку заједницу може се ући искључиво морским путем и то само за то предвиђеним пловилима. Света Гора са копном нема никакву физичку цивилазацијску везу. Електрична енергија напаја се из агрегата а телефонске везе успостављају се преко сателита. Мобилна телефонија доступна је у већем делу Атоса изузев у завученим котлинама. Питка вода доступна је на целој Светој Гори с обзиром на обиље извора и бунара који ретко пресушују.
Хрисовуљом византијског цара Константина Мономаха из 1046. године, женама, женкама свих животињских врста, дечацима пре 18 година старости и евнусима строго је забрањено да ступе на тло Свете Горе.
Према предању ова забрана је на снази још од 422. године када је Свету Гору походила принцеза Гала Плацидија, ћерка цара Теодосија Великог. Том приликом она је покушала да посети место где се градио манастир, данашњи Ватопед, али ју је на улазу у манастир зауставио строги Богородичин глас и забранио јој улазак. Ово су светогорски монаси протумачили као заповест и забранили улазак женама за сва времена („Авато“ закон).
И поред тога, цела Света Гора посвећена је жени, Мајци Божјој, коју светогорци називају и Перивој Пресвете Богородице.
Рибарска насеља, а данас туристичка места, налазе се западно од планине Мегали Вигле, ван Свете Горе. То су Уранополис и Трипити на југозападној, а Неа Рода и Јерисос на североисточној обали земљоуза који спаја Свету Гору са копном.
Прву велику кризу Света Гора доживела је у доба Латинског Царства (1204-1261) освајањем византије од стране крсташа када Света Гора пада под јурисдикцију латинског епископата у Солуну. Тада је изнуђено неуспело приближавање Свете Горе латинској католичкој цркви и папи Иноћентију III. У то време латини су жестоко опљачкали све светогорске манастире.
Турским освајањем, Византија па тиме и Света Гора, први пут потпада под власт османлија већ 1387. Године а коначно 1430. Турска се, међутим није мешала у унутрашња питања монашке републике али се економски статус драстично погоршао. Манастири су изгубили сва имања изван Свете Горе и систематски су пљачкани током векова. То је довело до промене у начину живота монаха који напуштају општежитељнљ манастире и посвећују се Идиоритмији-особеношћу, својеврсној економској независности појединаца у заједници.
Током векова стварају се мале заједнице, скитови и келије са новим обликом пустињаштва као отпор идиоритмији.
Након Грчког устанка 1821. године Света Гора преживљава тешке репресалије од стране Турака. У то време манстири су систематски пљачкани и уништавани.
После балканских ратова и Првог светског рата Света Гора постаје део Грчке државе, са одређеном аутономијом.
Питање управе и уређења регулисано је Статутом 1924. године и Законом из 1926. године а на основу Типика васељенског Патријарха Гаврила из 1783. Године и важе и данас.
Највише тело на Светој Гори је Свештена општина Протат, који се налази у средишњем месту, једном од два цивилна насеља на Светој Гори, Кареји. Друго насеље је главна светогорска лука Дафне.
Пантократор |
Зограф |
Есфигмен |