ПОКЛОНИК
специјализована Агенција за поклоничка путовања и ходочашћа, основана је да би задовољила насушну људску потребу да упозна себе кроз упознавање сопствених корена и корена народа којем припада како у простору тако и времену. Иако се народ српски, након вишевекова лутања евроазијским просторима, коначно у седмом веку скућио на Балкану, његове миграције нису престајале ни у наредним вековима све до данашњих дана. Први векови српског бивствовања на Балкану протекли су у непрекидној борби за осамостаљење и стварање сопствене независне државе. Тај циљ коначно је остварен у дванаестом веку када велики жупан Стефан Немања (1113- 1199.) успоствља прву организовану српску државу уједињујући Рашку и Зету (1168.).
Пуну државност средњовековна Србија стиче крунисањем Немањиног син Стефана Првовенчаног за краља (1217.) а неколико година касније и осамостљењем српске православне цркве.
Проглашењем трећег Немањиног сина Саве (Растка) за првог српског архиепископа (1219.) народ српски стекао је и духовну самосталност. Већ Немањиним ступањем на власт започела је права експлозија културног и духовног уздизања српског народа.
Сви владари из династије Немањић дали су огроман допринос развоју културе, уметности и духовности. Ктиторска традиција која је тада заживела непревазиђена је у свету.
Поред владара, у градитељским подухватима учествовала је и сва српска властела тако да је простор који је током векова заузимала српска држава препуна градитељских дарова у славу Бога, народа и државе. Задужбинарство у то време није била обавеза, већ врлина која се преносила из генерацију у генерацију и наставила се и у наредним вековима.
Ову традицију на радост нашу и славу Бога наставили су и припадници наредних династија и њихове велможе које су владале српском средњовековном државом. Од првих задужбина Стефана Немање, Богородичиног манастира код Куршумлије и манастира Студеница па све до задужбина Бранковића, манастира на Фрушкој Гори, српски владари, племство и богати добротвори градећи светиње постављали су камене темељце данашње српске духовности.
Ширењем српске средњовековне државе ширила се и српска градитељска традиција па се тако монументални споменици српске културе простиру дубоко на југ ван граница данашње Србије. Велики жупан Стефан Немања, схвативши огромну моћ и потребу за духовним уздизањем, а на наговор сина Растка тада већ монаха Саве, изградио је царску лавру манастир Хиландар на Светој Гори Атонској (1198.) И не само то, дух српских добротвора и данас се осећа на целој Светој Гори с обзиром да су светогорске манастире помагали и обнављали припадници свих српских династија и велможе средњег века од Немањића, Лазаревића и Бранковића па до Крађорђевића и Обреновића, династија обновљене српске државе.
Исто осећање поноса и радости Срби доживе приликом посете манастирима на чудесним Метеорима у Грчкој где је, например, манастир Велики Метеори задужбина Симеона Синише, брата цара Душана, (син светог краља Стефана Дечанског и син Марије Палеолог византијске принцезе) а свети српски краљ Милутин у рангу je ктитора због огромне помоћи коју дао за изградњу и обнову ове велике светиње.
Свети Сава (1174-1236), први српски архиепископ, оставио је неизбрисив траг не само у српском народу већ и свугде где је боравио на својим безбројним путовањима и ходочашћима од Свете земље и Јерусалима, преко Свете Горе па све до Бугарске и Трнова где је предао душу Богу. Велики српски светитељ поштован је целом православном свету.
Векови који су наступили након пропасти српске средњовековне државе (1459. падом Смедерева престала је да постоји Србија као држава, али титулу српских деспота наслеђивали су још неко време припадници породице Бранковић до последњег српског деспота Стефана Штиљановића 1540.) означавају време страдања и мучеништва. Оптерећен тешким турским зулумом српски народ мигрирао је и на север и запад, и свугде где се настанио обележио је своје присуство градећи светиње у славу Бога и сопственог спасења. У то тешко време задужбинари више нису били владари већ народ који се иако оптерећен немаштином сећао величанствене традиције својих предака и сејао светиње далеко на север до Сентандреје и манастира Грабовац у Мађарској а на западу градио и обнављао манастире Лепавина и Крка у данашњој Хрватској. Временом, многи Срби, који су стекли богатство и имања попут Саве Поповића Текелије у Будимпешти (1761-1842), сетили су се свете традиције и градили задужбине у славу и за потребе српског народа.
Новија историја српског народа не може заобићи непрекидне миграције од блиске нам Европе до најудаљенијих тачака земљиног шара Аустралије и Новог Зеланда на Далеком истоку и Америчког континента на Западу.
Ове миграције, узроковане пре свега економским разлозима у XIX и XX веку, настављене су протеривањем са огњишта крајем XX и почетком XXI века. Нова расејања, колико год била последица несрећних околности, довела су и до појаве нове вредности, јер су Срби, где год су заснивали своја нова огњишта, одмах градили задужбине и посвећивали их највећим српским светитељима и тако наставили ову невероватну традицију која је очигледно уткана дубоко у ген српског народа.
Данас српске светиње широм света, окупљају и одржавају културу и дух српског народа са погледом упртим у матицу, мајку Србију и све српске земље у којима борба за очување српског идентитета и целокупног историјског наслеђа и даље траје.
Огромно српско културно и духовно наслеђе расејано по целом Балкану и данас је угрожено од напада безбожника и противника свега српског. У жељи да се умртви српски национални понос напад је пре свега усмерен према умањивању и негирању свих српских вредности и покушајима отимања највећих светиња из срца српског народа. Ови безумни покушаји и искушења могу бити осујећени само беспоштедном моралном борбом, духовном чврстином и безрезервном љубави према свим српским светињама.
Најмање што можемо учинити је да сваки дан упалимо свећу у некој нашој светињи ма где се она налазила и тако покажемо да се пламен наше љубави према наслеђу које су нам наши преци оставили не може угасити. |
|
ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ
(грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) браћа из Солуна, ширили су писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.Године 851. Ћирило је постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило. Међутим, по налогу византијског цара Михаила III, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије, ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати. |