Манастири ФРУШКЕ ГОРЕ

Фрушка Гора (лат. Alma Mons) је острвска планина у Срему. Највећи део Фрушке Горе се налази у Србији – у Војводини, док мали део залази у источну Хрватску, Простире се у дужину око 75 километара  у  ширину од 12 до 15 километра и захвата површину од 25.525 km².
Фрушка гора је 1960. године проглашена националним парком и тиме је постала први национални парк у Србији. Највиши врх је Црвени Чот (539m), а остали значајни врхови су Стражилово (321m), Иришки Венац (451m) и Велики Градац (471m).
Назив Фрушка потиче од речи етнонима Франак што указује да су Франци некада насељавали или контролисали ову планину.

Пре пада Смедерева 1459. године, када је престала да постоји српска средњовековна држава, на Фрушкој Гори постојало је више од 30 манастира. У време турске владавине градња и украшавање цркава постало је врло отежано, али није престало, иако се строги турски закони нису много разликовали од забрана. Након обнове Пећке Патријаршије 1557. године, повољнији услови омогућили су обнављање многих старих манстирских цркава и подизање нових на целом, широком подручју Патријаршије.
Тада су настале и познате групе манастира од којих су најзначајније фрушкогорска и овчарско-кабларска.
Сматра се да је градитељску делатност започео краљ Драгутин Немањић који је владао овим просторима након предаје српског престола свом брату краљу Милутину.
Ову делатност наставио је деспот Стефан Лазаревић у северним крајевима Деспотовине, а пренела се, после 1459. године, у крајеве северно од Саве и Дунава у Јужну Угарску. Највећа заслуга за подизање првих већих задужбина припада сремским деспотима из куће Бранковића, који настављају традицију моравске Србије.
Шеснаест активних и обновљених манастира је распоређено по ниској шумовитој планини – Фрушкој Гори, са површином од око 500 квадратних километара, омеђеној великим рекама Савом и Дунавом.

 Света Мајка Ангелина  Богородица Раковачка  Манастир Крушедол