Срби у МАЂАРСКОЈ

Присуство Срба на подручју данашње Мађарске датира из средњег века. Мајка угарског краља Гезе II била је Јелена, рођака српског краља Уроша. Током средњовековног периода српско-угарске везе биле су снажне, мада су постојали и периоди међусобног неслагања и ратовања.

Од XIV века и почетка османских освајања српских земаља на Балкану почињу сеобе Срба на север, ка подручју и земљама средњовековне Угарске. У почетку су Срби служили као погранична војска у служби угарског краља. После Мохачке битке, 1526.године, већина Срба се поново нашла под Турцима. Током периода отоманске владавине у бившим угарским земљама током XVI и XVII века, већина мађарског и немачког становништва је напустила ове крајеве и повукла се ка северу. Њих су заменили Јужни Словени. Они су били и главна војна снага отоманског царства на подручју Панонске низије. Крајем XVII века подручје данашње Мађарске било је повраћено од стране хришћана, односно од стране Хабзбурговаца. У овом периоду, тачније 1690. године, десила се Велика сеоба Срба, којом је српски елемент у овим крајевима знатно ојачан. Током XIX века Срби на подручју данашње Мађарске и даље чине значајан део градског становништва, али њихов удео и значај опада. Већ почетком овог века у „најсрпскијој“ Сентандреји они губе већину, а крајем века има их мање од 20%. Активност Срба постепено се помера ка југу тадашње Угарске, ка подручју данашње Војводине, где су Срби били много бројнији и са већим уделом у становништву. Ово се посебно снажно осећа после Револуције 1848/49. године, која је из корена уздрмала мађарско-српске односе.

Данас је српска заједница у Мађарској малобројна, али и посебна по томе што је најшколованија од свих других мањинских заједница. У њој је забележен највећи постотак високообразованих и најмањи постотак припадника без свршене основне школе. Вероватно је то последица великог удела Срба у градским срединама, нарочито у престоници, Будимпешти, и њеној ближој околини. Као и све друге мањинске заједнице у Мађарској (изузев ромске) Срби се суочавају са тешкоћом губљења националне посебности путем веома честих међунационалних бракова. Велику помоћ у очувању српског идентитета пружа постојање Будимске епархије Српске православне цркве, са седиштем у Сентандреји.

После Првог светског рата 1918. године велики (јужни) делови некадашње Аустро-Угарске припали су новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославија). Овде су припали бројни делови тадашње Угарске насељени великим бројем Срба - Бачка, Срем, Банат и Барања. Тријанонским споразумом један део овог подручја, са поглавито мађарским становништвом, тачније северна половина Барање и најсевернији, мањи (15%), део Бачке, били су укључени у новоосновану мађарску републику (у то време, ово је подручје било под војном и цивилном управом “Београда”). Због тога је на овом подручју 1921. године од стране локалног српског становништва успостављена краткотрајна Барањско-Бајска Република. Она је обухватала подручје данашње мађарске Барање и део северне Бачке око града Баје. Председник републике је био сликар Петар Добровић. Тријанонски споразум био је кључан за односе између Срба и Мађара. Српска војска иселила је српско становништво са подручја Барањско-Бајске Републике (околина Печуја и Сегедина посебно) на подручје Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, највише на подручје данашње Војводине, да би после тога био потписан овај споразум од стране обе државе. У следећим годинама исељавање Срба у матицу је настављено, тако да је у овом раздобљу (1921 – средина 1930-их година) са подручја данашње Мађарске у матицу „оптирало“ (добровољно се иселило) око 2/3 српске заједнице. Овоме је подстицај давао и тадашњи епископ будимски Георгије Зубковић.

Нови ударац српској српске заједници био је Други светски рат и касније размимоилажење Мађарске и СФРЈ после резолуције Инфорбироа. Све ово допринело је смањењу бројности и удела Срба по матичним насељима, па се постепено као основни чинилац смањења броја наметнула „тихо претапање“ кроз бракове и друге друштвене везе у претежно, мађарско окружење.

Саборна црква Светог Ђорђа у Будимпешти, Сентандреја, Манастир Српски Ковин.