Манастир последњи је у низу на југозападној страни Свете Горе у кланцу између два потока, недалеко од мора. Основао га је у X веку син грчког императора Михаила Куропалата званог Рангавеј, Сввети Павле. У свету је Свети Павле носио име Прокопије. Када је престо његовог оца заузео Лав Јерменин, он га је, видећи у малолетном Прокопију будућегсупарника праву на престо, варварски унаказио шкопљењем. Прокопије је добио изврсно образовање и рано напустио световни живот отишавши на Атон, где је примио монашки постриг под именом Павле. Подвижнички живот Светог Павла привукао је пуно ученика, па јет ако и никао манастир. Император Роман у царској повељи датој Светом Павлу за оснивање манастира, назива овога највећим философом.
У XIV веку манастир је био словенски, а материјалну помоћ пружао је српски владарЂорђе Бранковић. Године 1700. владар Влашке, Константин Басараба, подигао је огроман пирг (кулу) у коме су смештене келије и црква. Године 1744. манастир постаје грчки. Манастир има облик четвороугаоника са високим утврђеним зидинама на чијем врху су изграђене келије. Величанствени једанаестоугаони Саборни храм посвећен је празникуСретења Господњег (25. фебруара по Грегоријанском календару). Међу светињама чувају се три иконе Мајке Божије. Једна је припадала цару Теофилу иконоборцу и његовој жени Теодори. Ову икону је цар – иконоборац у бесу бацио у огањ,али она није изгорела.
Друга икона окружена са 28 малих икона светих угодника била је дар императора Андроника, а уз те мале иконе уграђене су мошти одговарајућих светитеља. Трећу икону, сматра се да је донео оснивач братства из манастира Миралеон. Овде се чува и крст са делом живототворнога дрвета Крста Господњег (који је припадао Константину Великом). Овај крст је обложен са 50 минијатурних икона израђених на пергаменту по златномпољу, које су смештене у удубљењима у крсту. Постоје и мале иконе на склапање, сличнеовом крсту које су према предању дар Светог Силвестра, римског папе, новопросвећеном цару Константину Великом.
Кћи српског владара Ђорђа Бранковића, принцеза Марија, као супруга султана Мурата I предала је у манастир на чување комадиће злата, тамјана и смирне које су мудраци принели на дар Витлејемском Младенцу Господу Исусу, а који су пронађени у Константинопољској ризници грчких императора. Како говори предање, принцеза Марија желела је да сама донесе ове светиње у манастир Свети Павла и већ се приближавала манастирским зидинама када јој је као и некада царици Плакидији у манастиру Ватопед, било објављено да не нарушава строго Атонско правило (Авато закон) које забрањује улазак женама у манастире Свете Горе. На месту предаје светиња стоји споменик са приказом овог сусрета.
 |
 |
 |