Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан28. јуна 1389. После Косовске битке и Лазареве погибије, његове мошти пренесене су из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године. Манастир тада постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, а затим и његових сабораца. Више пута била је рушена и паљена при чему није страдала сама црква, већ утврђење и манастирске зграде. Црква је тешко страдала 1686/7. године, када је побијен и већи број раваничких монаха. [1] Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.  После обиласка ове светиње одлазимо до манастира Лешје.   Манастир Покрова Пресвете Богородице изнад села Лешја, десетак километара југоисточно од Параћина, потиче из средњег века, али је његов настанак тешко ближе одредити. Манастирска црква са основом триконхоса, из средине 14. века, представља најстарију грађевину тог типа у Поморављу. Њени темељи су откривени 1923. године, на обронцима планине Баба, смештени на омањој заравни, заштићеној оштрим стенама са источне стране. На њеним рушевинама је почетком 21. века подигнута нова црква, тако да је Лешје данас активан женски манастир.  Настављамо пут  ка архелеошким ископинама Феликс Ромулијана -Гамзиград

Гамзиград[1] је археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи Светске баштине .[2]

Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius293311), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве. Након најезде Словена крајем 6. века, некадашња царска резиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5 ha, са око 20 утврђених кула. Унутар се налазила раскошна палата, два паганска храма, три хришћанске цркве и друге грађевине; подни мозаици се сматрају равнима најбољим остварењима касноантичког доба у Европи. Планирани завршетак дана је уприличен са дегустацијом вина и вечером у винарији Јовић. Конак у хотелу у Зајечару

Субота   31.10.2020

Након доручка , упућујемо се ка манастиру Темска  Манастир Темска, посвећен Светом Ђорђу, је манастир Епархије нишке Српске православне цркве из 14. века, смештен на траси пута кад се крене ка Књажевцу у атару села Темска, на 20.-ак килметара од Пирота. Смештен на левој обали реке Темштице, припијен уз брдо.[1] Под заштитом државе је од 1948. године.[2] Име је добио по старом граду Темцу, који се налазио недалеко од манастира. Од  Темске се упућујемо ка манастиру Суково .   Манастир Суково се налази 18 km источно од Пирота код села Сукова, на десној обали реке Јерме. Налази се у подножју брда званог “Царев камен”.[1] Припада Епархији нишкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. То је био пре рата мушки, а сада је женски манастир.

Век градње и ктитор манастира су непознати, док је манастирска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице.[3] На основу мало сачуваних података, зна се да је више пута рушен, као и то да је живописан 1606. године.

Данашњу манастирску цркву подигао је од 1857. до 1859. године, по предању, Сали-бег из Пирота. Он је на темељима веома старе цркве подигао нову, у знак захвалности за оздрављење свог сина Емина,[4] а живопис у њој је урађен 1869. године. По запису на Минеју 31. августа 1859. године исти су приложио руфет грначарски, Суковском манастиру.  У близини манастира Суково се налази манастир Поганово . Манастир Поганово смештен је на левој обали реке Јерме у близини села Поганово. Припада Епархији нишкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Удаљен је десетак километара од ауто-пута Ниш-Софија, уз долину реке Јерме, путем који је седамдесетих година 20. века заменио трасу некадашње ускотрачне железнице. Захваљујући свом неприступачном положају (све до 1927.г, до израдње ускотрачне железнице за потребе рудника каменог угља, кланац Јерме је био потпуно непролазан) остао је кроз векове релативно неоштећен од руку разних освајача.

Стари назив места, па и самог манастира је био “Доброшево”, а Турци су га преиначили у Поганово. Назив Доброшево је званично враћен селу јануара 1934. године, одлуком надлежног министарства .

М. Милојевић (1881) назива тај манастир “Доброшевски”.[2] О прошлости манастира код села Доброшева сведоче три округла камена са натписима, узидана на западној страни храма.[3] На њима су уклесана имена: Јован Богослов (патрон), Господин Константин и Госпођа Јелена.[4] Бугари су за време Другог светског рата опљачкали манастир Поганово, и однели иконостас (из 1620. године) са чудотворном иконом Богородице, која је сачувана и налази се у Софијском Народном музеју.

На левој обали реке Јерме, недалеко од села Поганово, налази се манастир посвећен светом Јовану Богослову. Народна традиција постанак овог манастира везује за светог цара Константина и његову мајку Јелену. Прота Теодор Титов помиње стари запис на пергаменту, према коме су Срби подигли овај манастир пре 1130. године, а на Проскомидији је насликана једна стара икона, на којој су уписана имена српских владара из најстаријих времена. Ипак, новија историографија открила је прецизније податке о времену настанка манастира. Манастир је подигнут крајем 14. века (1395. године) а живописан, богатим тематским програмом, тек 100 година касније, тачније 1499. године, од стране уметника из предела северне Грчке.[5] Основао и подигао га је српски племић Константин Дејановић Драгаш[6], сестрић цара Душана и посветио га Св. Јовану Богослову[7] [8] [9] Ктитор храма је и Константинова кћерка Јелена Драгаш, која је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога. Манастир је завршила након смрти оца, сада као монахиња Хипомена. Један од познатих приложника манастиру био је Константин, унук великог војводе Десимира. Он је даровао књигом манастир “Светог Јована Теолога”.[10] Због саме локације манастира, приступачност, све до 1927. године, је била незамислива, јер је кланац реке Јерме био у потпуности непроходан. Захваљујући томе, манастир је остао такорећи неоштећен кроз векове, јер добро се зна да освајачи кад надиру униште све од културних обележја, док овде нису ни могли јер нису знали да постоји.[11] Бугари су међутим 1917. године однели велики део манастирских драгоцености, који се сада налазе у софијској цркви Александра Невског. У поподневним сатима се упућујемо ка етно селу Срна где ће мо вечерати и коначити.

Недеља 1.10.2020

У јутарњим часовима се упућујемо ка манастиру св.Романа где ће мо присуствовати Литургији . Манастир Свети Роман је манастир Српске православне цркве у епархији нишкој, близу Ражња. На основу одређених истраживања сматра се да манастир Свети Роман спада у најстарије манастире на просторима Србије. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.   ,

Манастир припада малобројној групи манастира који су подигнути пре Немањића. Свети Роман је дошао 888. године на овим просторима. У хрисовуљи (врста декрета) цара Василија Другог 1011. године манастир се помиње први пут. Прво званично помињање је из 1498. године.

Манастир је познат по томе што је ту као монах живео Роман Синаит, који је касније проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име. Гроб Светог Романа Синаита са моштима и данас се налази у манастиру. Он се поштује као чудотворац и исцелитељ.[3] Монаси синаити су следбеници солунског чудотворца Григорија Паламе који су прихватили његово учење и у Србију су дошли за време Кнеза Лазара.

Данашњу манастирску цркву подигао је управник ергеле Кнеза Лазара на старим темељима. Обновио га је Ђорђе Пиле 1795. године у знак захвалности за сопствено излечење у њему, а након што је од султана за 300 гроша измолио ферман за обнову[4]Живопис је из 1795. године и сачуван је у певницама и поткуполама. Сматра се да испод слоја креча има још старијих фрески. Нови живопис је урађен 1831. године.

након литургије и краћег освежења у пућујемо се ка манастиру Ђунис . У селу Ђунис, недалеко километара од Крушевца, налази се манастир Покрова Пресвете Богородице. Манастир је подигнут на месту, на коме се Пресвета Богородица јавила девојчици Милојки Јоцић 24. јула 1898. године. Девојчица Милојка имала је 13 година и радила је у пољу са својим сестрама. Са крчагом је пошла по воду на извор. Када је стигла до извора, видела је Пресвету Богородицу, која јој је рекла да ће се на том месту исцељивати многи болесници и да се на том месту подигне Црква. За овај догађај се брзо прочуло, па су многи болесни и невољни почели да се сабирају на ово место, где су се исцељивали. 1934. године, по благослову светог владике Николаја Велимировића, епископа жичког, на овом месту подигнут је дрвени храм посвећен Покрову Пресвете Богородице. После Ђуниса одлазимо до једног од манастира под окриљем епархије Шумадијске а након тога се упућујемо ка Новом Саду  и  Београду.