Келија Светог АТАНАСИЈА АТОНСКОГ

Sv-Atanasije-Ban

Свети Атанасије Атонски (грч. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000), рођен je у Трапезунту око 925. године у богатој породици, а на крштењу му је дато име Аврам. Након што је рано остао сироче, усвојила га је и подигла једна монахиња. Млади Аврам је своју помајку опонашао у њеним монашким обичајима, у посту и молитви. Био је изврстан ученик, брзо надмашивши своје вршњаке у школи. После смрти помајке Аврам је одведен у Цариград на двор византијског цара Романа I Лакапина и дат је у школу код славног ретора Атанасија. Убрзо је достигао знање и умеће свог учитеља, па му је поверено да подучава млађе ученике. Будући да је сматрао да је прави живот онај који се проводи у посту и бдењу, Аврам је водио строг, аскетски живот. Спавао је мало, и то седећи на столици, а храна су му били само хлеб и вода. Кад је учитељ Атанасије почео показивати завист према свом најбољем ученику, Аврам је напустио школу.
У то време у Цариград је стигао Свети Михаило Малеин, игуман Манастира Киминас у Витинији. Аврам се сусрео са игуманом, описао му свој живот и изразио жељу да постане монах. Свети Михаило је уочио његову продуховљеност, заволео га и доста подучио по питању спасења. Током једног од њихових духовних разговора, игумана је посетио његов рођак Нићифор Фока, тада војсковођа, а касније цар Византије. Аврамова духовност и дубокоумност су оставили снажан утисак на Нићифора, тако да га је отад читавог живота јако поштовао и волео. Аврам је изгарао од жеље да постане монах. Напустивши све отишао је у Манастир Киминас, гдје је пао пред игуманове ноге молећи да буде замонашен. Свети Михаило му је са радошћу удовољио, и Аврам је пострижен као монах Атанасије.
Дугим постовима, бдењима и клечањем монах Атанасије је убрзо достигао такво монашко савршенство да га је игуман благословио допуштењем да настави са подвизавањем у тишини на једном усамљеном месту близу манастира. Касније је, напустивши Киминас, боравио на многим пустим и усамљеним местима, коначно дошавши до локалитета званог Мелана, на југоисточном рубу планине Атос. Ту се сместио далеко од свих других монашких настамби на Атосу. Направио је себи монашку ћелију и водио аскетски живот, напредујући из подвига у подвиг према све вишим монашким постигнућима. Свети Атанасије Атонски се сматра једним од главних представника исихастичке традиције на Светој гори.
Према житију Светог Атанасија, Ђаво је непрестано настојао да изазове мржњу у њему према месту где се настанио. Аскета је одлучио да издржи једну годину, а да онда крене одатле у правцу куда га Господ усмери. Задњег дана на истеку тог рока, док се припремао за молитву, обасјала га је небеска светлост испуњавајући га неописивом радошћу, а из његових очију су лиле сузе блаженства. Свети Атанасије је тада задобио дар нежности, заволевши место свог усамљеништва онолико колико га се пре гнушао.
У међувремену се војсковођа Нићифор Фока након многих војничких подвига сетио свог завета да постане монах. Заклињао је Атанасија да помоћу његовог новца изгради манастир, у којем је желео да настави живот након што се замонаши. Настојећи да избегне бриге, Атанасије испрва није прихватио мрско му злато. Видећи, међутим, Нићифорову жарку жељу и добру намеру, и препознајући у овоме Божју Вољу, прихватио се тог задатка. На локалитету Мелана, гдје је била његова пустињачка ћелија, 961. године почиње са изградњом манастира.Подигао је најпре велику цркву посвећену Светом Јовану Крститељу, а 963. и главну манастирску цркву посвећену Благовестима Пресветој Богородици. Након тога су изграђене просторије за монахе са трпезаријом и конацима, и други неопходни објекти. Људи жељни монашког живота нагрнули су у Атанасијеву Лавру са свих страна – не само из Грчке већ и из других земаља, обични људи и достојанственици, пустињаци и игумани вољни да постану прости монаси под руководством Атанасија. Живот и рад у манастиру он је регулисао киновијским типиком који је саставио по моделу старих палестинских манастира. Нићифор Фока, од 963. византијски цар, није стигао да постане монах у Лаври – убијен је 969. године.
Све ове активности су изазвале снажно противљење већине пустињака на Атосу. Они су оптужили Атанасија пред Фокиним наследником царом Јованом I Цимискијем да квари карактер Атоса. Цар је одговорио хрисовуљом којом у потпуности подржава Атанасијев рад, а установио је и годишњу дотацију манастиру.
Број монаха се стално повећавао, и изграђивање манастира се настављало. Приликом изградње једне цркве, Атанасије се попео на њен врх са шест монаха да би надгледао радове. Изненада се под на којем су стајали провалио под њима, тако да су пропали кроз њега и били затрпани грађевним материјалом. Присутни су чули како Атанасије зазива Господа из рушевине: „Слава Теби, Боже! Господе Исусе Христе, помози ми!“ Уклонивши обрушени материјал, пронашли су га мртвог. Десило се то око 1000. године.
Атанасије је сахрањен у Цркви Светих Четрдесет Мученика, једној од 36 цркава Велике Лавре, и касније је признат за светитеља. За празник му је одређен 5. јул (18. јул по грегоријанском календару).
Манастир Велика Лавра, изворно посвећена Благовестима Пресветој Богородици, у XV веку посвећена је Светом Атанасију Атонском и по њему данас носи име.

 Sv-Atanasije-01  Sv-Atanasije-02   Sv-Atanasije-03