Манастир ГОРЊАК

Манастир Горњак се налази у долини реке Млаве, између Петровца на Млави и Жагубице, 65 километара  југоисточно од Пожаревца, односно на 18 километара од Петровца ка Жагубици. Изграђен је у периоду од 1376-1380. године као задужбина кнеза Лазара. Судећи по многобројним поменима у историјским изворима, у манастиру се живело без прекида. Од средњовековних грађевина сачуване су главна манастирска црква, посвећена Ваведењу и капела у пећини, посвећена Светом Николи. За време трајања средњовековне српске државе манастир је уживао сва права из оснивачке повеље као и велики углед у народу и монаштву. За овозахвалност дугује пре свега угледу свога ктитора, кнеза Лазара који се определио за Царство небеско, јер “земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века”. Игуман манастира Горњака замонашио је око 1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђурђа од сина Стефана слепог, давши му име Максим.
Tурско ропство донело је многе невоље како народу тако и монасима.
Попис из времена Мурата III (1574-1595), сведочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на двојицу. У овом попису јавља се први пут ново име манастира – Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од “горњег града”. Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења. Турци су манастир 1765. године разорили и спалили, али га монах Киријак обновио.
Кнез Милош је много учинио за обнову манастира у тек ослобођеној Србији, посебно у Браничевској епархији. То није необично с обзиром на његову побожност и чињеницу да је Пожаревац био једна од његових престоница.
У XIX веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама.
Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира синђел Мардарије интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Горњак је 1953. године коначно враћен Цркви, Епархији браничевској, када се у њега усељавају монаси.