Манастир Црна река налази се на тромеђи између Косовске Митровице, Рожаја и Новог Пазара, у атару села Рибариће. Удаљен је од Рибарића око добар сат хода или 15-ак минута аутомобилом. Подигнут у пећини клисуре Црне реке на обронцима Мокре Горе, манастир је јединствена градитељска целина од значаја не само за Србију.
Богомоља приљубљена уз сурову литицу леве обале речног корита, изнад којег се дижу огромни гребени огранака Мокре Горе, мост изнад вододерине преко којег се у светињу улази, суровост природног амбијента, чист, незагађен ваздух, кристално бистра планинска вода „испод букових жила“, и апсолутна тишина, нарушавана једино цвркутом по неке птице или јутарњом песмом славуја, – све то осваја око и срце посетиоца.
Поузданих писаних извора о ктитору и времену градње манастира – нема. Но сачувано предање, као и поједини чланци и студије наших историчара уметности, сведоче да манастир потиче из XIII или евентуално XIV века. Ко је ктитор манастира не зна се, али би се могло рећи: ктитор је велики немањићки дух, који је обитавао у трошном телу неког нама непознатог богоискатеља и задужбинара. Зна се пак сигурно да је пећина у којој је богомоља манастира смештена освећена подвизима и молитвама великог српског чудотворца – светог Јоаникија Девичког, који се најпре подвизавао овде у Црној Реци, па кад је пронађен и откривен, он, смирени монах, да би избегао славу и поштовање, побегне и сакрије се од људи у непроходне шуме Дренице, где је продужио свој богоугодни подвижнички живот, и где је скончао у Господу, на месту где се сада налази Девич.
Манастир кроз векове никада није рушен, те је сачувао своју првобитну физиономију. У њему се чува и најдрагоценији српски фреско живопис XVI века. Међутим, највећа вредност која се чува у манастиру, јесу свете и целебне мошти преподобног Петра Коришког, српског подвижника из XIII века, који је живео и подвизавао се недалеко од Призрена, у селу Кориша, где недалеко од Марковог манастира и до данас постоји његова испосница. Његово свето и чудотворно тело пренето је у овај манастир негде у XVI веку, вероватно због скровитијег положаја.
 |
 |
 |